Pisci,  Pisci koje volimo,  Pričamo sa

Pričamo sa Tamarom Božić

Kada smo razmišljali da pokrenemo ovaj novi segment na našem sajtu znali smo da prva osoba mora da bude jaka, iskrena, talentovana, svoja…Izbor je pao baš na nju jer je godinama bila vrlo požrtvovana medicinska sestra, a uz to je uspela da se posveti i pisanju. Ova divna žena, čiji je najbitniji posao to što je majka, zove se Tamara Božić

Ko je Tamara Božić?

–  Ja sam majka osamnaestogodišnjoj Anđeli i uz mene, ili ja uz njega, već 20 godina ide moj suprug Goran. Sve ostalo – jeste, nije i više volim da me predstave ljudi, a opišu moja dela i sve što sam radila do sada.

Kada ste otkrili Vaš talenat?

– Nisam ja. Najpre je otkrila moja nastavnica u Osnovnoj školi kroz moje pismene sastave. Tako je počelo. Kao veoma mlada bila sam na literarnim sekcijama pri školi i posećivala sam književne večeri. Onda je to išlo samo od sebe. Nadograđivalo se, jer je negde zapisano da bude deo mene.

Svoju prvu zbirku pesama ”Miriše sećanje na dunje zelene” izdala je 2012. god. Za stihove pune nade, bola, radosrti i strasti dobila je Nagradu za poetsko dostignuće.

Vaše pesme su posvećene rodoljublju, a ujedno su nežne…možete li nam objasniti tu vrstu ljubavi? Očigledno je ne razumemo svi.

– Ne pišem samo rodoljubive pesme. Poznata je moja rodoljubiva pesma “Još rađaju naše majke Obiliće” za koju sam dobila Balkansku nagradu. Ja moju Srbiju volim najviše. Moja poezija, osim u par refleksivnih pesama, je poklonjena našem čoveku, kao dar i nada, kao otrežnjenje i istina. Pričam priču našeg naroda. Spajam prošlo i sadašnje, kroz pesmu pričam našu istoriju, opisujem porodice i zavičaj. Pišem i dosta ljubavnih pesama.

Verovartno je mnogima poznatija po pesmama koje je pisala za pevače. Tu joj je, kako kaže, bitno poznavanje karaktera samog izvođača. Da je u tome uspešna dokazuju mnogobrojne nagrade: Balkan Awards, Prvi Oskar Srbije, Prva nagrada zirija za tekst, Beogradski pobednik.

Da li ti smeta kada te povezuju sa estradnim nebom?

– Ne može da mi smeta povezivanje po nečemu čiji sam, na neki način, deo i ja. Uradila sam dosta tekstova za našu estradu.

Dugo godina bila je medicinska sestra. Tom pozivu potpuno se posvećivala i radila ga je punim srcem. 

-Nas je, ipak zanimalo, kako je spajala medicinu i pisanje?

-Dosta godina je uspešno išlo jedno uz drugo, jer pisanje nije posao. Ne umara. Meni je to relaksacija. Sada kada više nisam u medicini pisanje je postalo pravo zadovoljstvo, jer sam mu potpuno posvećena. Čini mi se da sam oduvek i želela samo da pišem i da čitam. Potajno sam želela baš takav život, ali pisci kod nas ne mogu da žive od svog rada, pa sam se i ja prilagođavala tome. Ako izuzmem rađanje deteta, udaju za čoveka kog volim, mogu slobodno da kažem da moje najlepše trenutke vezujem upravo za pisanje.

-Čini nam se da Vama sve uspeva: žena, majka, kiflice, roman…(slučajno znamo i da Vas svekrva obožava)?

– Sve su to moje ljubavi, a uvek sam spajala nespojivo. Sve to zajedno volim. Uz posao medicinske sestre 2001. sam diplomirala na Pedagoškoj akademiji, a poslednjih par ispita sam polagala već u poodmakloj trudnoći. Mnogo volim svoju porodicu, prijatelje, volim da kuvam, da pomažem drugima. Volim da se opustim i uz dobro vino.

Posle zbirke poezije očekuje nas uskoro i Tamarin prvi roman “I na nebu zvezda” koji je gradila i kome se posvetila poslednje 3 godine.

– Možete li nam reći par reči o novom romanu?

– Pokušaću namerno da kažem što manje. Spada u psihološki roman koji u sebi nosi početnu tradiciju tri porodice na različite načine sa istim povodom ili uzrokom i njihove izlaze iz svega. Nosi u sebi veliku nadu i veru, ali i opise koji će svima koji čitaju ostaviti prostor da izaberu kako dalje u životu.  Opisivala sam krajeve svoje zemlje, neke zaboravljene običaje i uopšte jedno vreme koje može da bude bilo koje vreme i u budućnosti. Vremena se menjaju i mogu da budu prevrtljiva i loša, ali zdrav čovek bi u svim vremenima trebalo da bude isti – ako nije prevrtljiv i ako ima jak duh i karakter, jer oduvek se znalo šta je pošteno, časno, moralno, ali su interesi to pomerili u stranu i dosta ljudi sebe uklopi u potrebe ili namere. Doduše, neće to sebi svi da dozvole.

– Kako napisati roman? Neki savet?

– Ne postoji pravilo po kome se piše. Pisanje kad se počne ide samo od sebe. Ima trenutaka blokada i dana kada se ne napiše nijedna reč, ali nisam neko ko bilo šta forsira, već čekam pravi trenutak. Tako sam i ovaj roman pisala. Možda malo duže, ali je zato svaka rečenica išla iz srca.

– Planovi?

– Nisam neko ko ima neke velike planove ili planove na duge staze, a opet, sve mi se ostvaruje kao da sam detaljno planirala. Srećna sam što smo zdravi. Od bližih planova imam promociju knjige i tome se baš radujem.

Posle ovakvog opisa nama je definitivno u planu da pročitamo roman Tamare Božić “I na nebu zvezda”.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

%d bloggers like this: