Pričamo sa Svetlanom Fucić
Pisci koje volimo,  Pričamo sa

Pričamo sa Svetlanom Fucić

Mnogi pisci se u svojoj karijeri čvrsto drže žanra i forme pisanja, ali ona – NE. Oprobala se u svim formama književnog stvaralaštva i objavila je veliki broj naslova. U duši pesnik, a ipak mnogo više pisac proze. Sama kaže da je učila od mentora koji je nimalo nije štedeo i da je na tome zahvalna…hvala mu i u naše ime. Pričamo sa Svetlanom Fucić.

 

-Mi je vidimo kao nežnu ženu, koja obične situacije pretoči u umetničko delo, a kako ona sebe vidi?

 

Majka sam dvoje sad već odrasle dece, baka dvoje unučića, autor 14 i po knjiga, književnik, pesnik po vokaciji iako odavno pripadam redu savremenih srpskih proznih pisaca, neko sam ko ima bogatstvo u prijateljima (brojim više od pet), ogromnu ljubav za ljude i životinje, često nezgodnu narav… Ukratko, Svetlana Fucić.

 

-Jednom ste izjavili da je inspiracija čudnovata tvorevina uma, duha i duše, a da je vaša neraskidivo povezana sa nejvećom silom – ljubavlju. Kako dolazite do inspiracije za vaše romane, obzirom da su dosta različite tematike.

Tako što čujem deo nečije životne priče (I bi svetlost, Bela sahrana,Kiriaki imera) ili pročitam rečenicu, dve o nekom neobičnom događaju iz daleke prošlosti (Humaj ptica-priča o Mehmedu Osvajaču, o Turskoj i Srbiji iz 15-tog veka; Sedmi dan-pokušaj atentata na kralja Milana od

strane dve žene, presedan u svetu), ili zamislim šta bi se desilo da se pomeša vilenjački i ljudski rod (bajka za odrasle Kamena šuma), ili mi život dodeli ulogu posmatrača unutar života ljudi koji su zavisnici od opijata (Underground soul) ili se desi, kao u knjizi poezije koju sam pisala u 4 ruke sa kolegom Bećićem-neko čudno, neimenovano preplitanje iz koga su nastali Stihovi u 4 ruke, zbirka poezije na koju sam veoma ponosna jer je naprosto posebna i jedinstvena… Dakle,

nema određene recepture, metoda niti svesne namere-priča se jednostavno nametne sama, iza mojih zatvorenih kapaka razvije se čitav film i… Nastane roman. S obzirom da je poezija esencija pisane reči, ona nastaje u dahu, odjednom, neverovatnom brzinom-mnogo puta nisam

stigla da zapišem to što sam želela poezijom da kažem. Što se tematike tiče, da, ja pripadam onim raznolikim autorima, kako tematski tako i strukturalno; naprosto, svoju pripadnost književnosti i svoj talenat smatram darom, jednom riznicom iz koje je nemoguće izdvojiti samo

određeni plod. Bar, meni je nemoguće.

-Talenat je nesporan i sve vaše knjige se čitaju, malte ne, u jednom dahu. Meni je omiljena “Kamena šuma” jer volim da maštam, a da li Vi imate omiljenu vašu knjigu?

Gotovo sam sigurna da svaki pisac ima svoju (autorsku) omiljenu knjigu. Kako sam oduvek bila ponešto drugačija, ja imam čak tri. Da ne biste pomislili da sam samozaljubljenik u svoju pisanu reč, objasniću zašto tri. Prva je svakako Humaj ptica, priča pisana u dva lika, monološki, sa jakim psihološkim uplivom u likove, priča zbog koje sam dva puta čitala Kuran, saznala sve o začinima koji su se koristili u petnaestom veku ali sve i o nečemu znatno važnijem, a to je vojna strategija jednog odličnog vojskovođe vizionara, Mehmeda Osvajača koji je očnu jabučicu sveta, Vizantiju, porobio i zauvek je učinio islamskom, nateravši čitavo Hrišćanstvo da spozna dragocenost nečega tek kada se ta dragocenost izgubi. 

Potom, Underground soul, roman pisan bez ijednog znaka interpunkcije-u toj zahtevnoj formi pisali su, znatno pre mene, neka velika imena iz sveta svetske književnosti-Saramago, Klod Simon, Fokner… No, upravo ta bezinterpunkcijska forma bila je jedini pravi način da pokažem sav haos u umovima narkotičkih zavisnika-što mi je bitno, jer smatram da nijedan život ne treba pustiti niz vodu, ma čime da je zatrovan, naprotiv, za svaki život se treba boriti. A da bismo se borili, moramo razumeti.

I na kraju, knjiga poezije koju sam već pomenula, Stihovi u 4 ruke, koja je nastala zaista van volje i htenja njenih autora, po ne znam čijem diktatu ali svakako u dahu, i kao takva, izuzetno je dragocena, bezvremena.

 

– Tema Korone je i dalje aktuelna, pa se nameće pitanje šta ste vi radili u vreme izolacije.

Za vreme vanrednog stanja, ta skoro dva meseca prinudnog kućnog odmora-pisala sam poeziju. Potom, kao i većina, živela u virtualnom svetu, razmenjivala se na taj jedini dostupan način sa ljudima. Gledala sam puno dobrih filmova, serija takođe, pročitala nekoliko dobrih naslova… I čekala da se život nastavi. I na žalost, evo, još čekam…

-Nedavno ste objavili roman “Underground soul”, da li imate nešto novo u planu? I uopšte, kakvi su vam planovi za budućnost?

Da, Underground soul je objavljen pre više od godinu dana, ali upravo zbog korona stanja nije imao priliku da zaista zaživi. Od tada, napisala sam mnoštvo nekih neobičnih, imaginarnih priča-ponovo nov izraz i nova tematika u odnosu na moj dosadašnji opus-takođe i puno

poezije (jednom pesnik-uvek pesnik); bavila sam se mišlju oko novog romana, imam započetu duo dramu koju nikako da završim, i tako… Um jednog pisca nikada zaludan nije-od svega se može napraviti priča. Planiram da zdrava dočekam jesen i premijeru pozorišne predstave u

Čačku, u Abrašević teatru, predstavu koja će oživeti na daskama koje život znače po adaptaciji mog romana Sedmi dan. Takođe, planiram da obiđem mnoge gradove sa svojim knjigama, na promocijama koje su bile dogovorene pa naprosto zaustavljene, usled pandemije. I, što da ne,

planiram da se zaljubim i ostanem u tom stanju zanavek!

 

Mi Svetlanu očekujemo u Minhenu, kada se za to steknu uslovi, pa de se ispričamo i ispromovišemo knjigu…a za zaljubljivanje iz sve srca želimo nestvarno lepu romansu kakva se može naći samo u romanima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

%d bloggers like this: