Pisci govore za nas

Pričamo sa Aleksandrom Bećićem

Došlo je vreme da vam predstavimo i da popričamo sa Aleksandrom Bećićem, novinarem, menadžerom za odnose sa javnošću i ono što je nama trenutno u fokusu piscem koji ima plan za budućnost.

Rodio se u Čačku, hteo je da postane lekar ali je na nagovor profesorke istorije upisao novinarski smer. U novinarskim vodama je od 1986. God., živeo je u raznim gradovima jedne zemlje koja je umrla odavno. Živeo je i u drugim zemljama: Nemačkoj, Velikoj Britaniji… ali se uvek vraćao u Srbiju. I baš zbog takve mladosti sada pitamo:

-Ko je Aleksandar Bećić?

Čudno bi bilo da pišem o sebi u trećem licu, ali, u najkraćem – mislim da sam težak čovek (ne samo kada su kilogrami u pitanju) koji u poslednje vreme primećuje ono što ne podnosi kod drugih:neodgovornost. Uz to, sve mi je “kraći fitilj” ali je to valjda normalno nakon svih ovih godina provedenih u poslovima koje sam obavljao, kao i prostora na kom živim.
A mogao bih reći i da je Aleksandar Bećić otac dvoje divne dece ( Nebojše i Nevene ), novinar i pisac.

Aleksandar je do danas objavio dve zbirke pesama (Pisma Starom Gospodinu i Bajka za bivše štitonoše), četiri dramska teksta (Poruči ubistvo telefonom, Sin domaćeg izdajnika, Partija bivših i Pod šljivom) kao i tri romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Evo zašto te volim i Prvi čin). Dosta napisanih strana papira, ali

-Gde se najviše pronalazi? Kao novinar, pisac ili PR Marketing direktor?

U svetu u kom sad živimo ne mogu da se pronađem kao novinar, jer su današnji novinari zapravo “novinari”, sluge tuđih interesa koji su prodali veru za večeru. Zato više volim da kažem da sam pisac koji svoje račune uglavnom plaća kao PR i marketing direktor.

-A šta je lakše biti: novinar ili pisac?

U normalnim zemljama i normalnim vremenima lakše bi bilo biti novinar, jer tada ne maštate, nego izveštavate. Nažalost, u današnje vreme lakše je uključiti maštu nego objektivno izveštavati.

Vaša prva dva naslova bila su obojena detaljima iz privatnog života, puna ljubavi i iskrenih emocija. A onda dolazi “Prvi čin”, roman o ratovima, razočaranjima i lavirintu tranzicije.

-Kako je do toga došlo?

Roman “Svi naši razvodi i ostale porodične priče” je zapravo svojevrstan priručnik kako se iz jednog stresnog životnog perioda izvući sa što manje ožiljaka, dok je roman “Evo zašto te volim”-priručnik za “matore” roditelje, koji sa zakašnjenjem (mada taj termin treba uzeti sa ograničenjem, jer za decu nikad, ali zaista nikad nike kasno) dobiju još jedno biće u porodici.
Što se tiče “Prvog čina” to je roman koji se dugo kuvao u meni. Po strukturi on više liči na scenario za film, ali je to omnibus devet istinitih novinarskih priča, od kojih sam ja u svojoj karijeri ispratio pet. Te priče su onda izukrštane i dramaturški izmenjene kako bi činile jednu logičnu celinu.

-Onda nam je jasno odakle crpite inspiraciju za pisanje

Ah…pa, živim u Srbiji. Zemlji koja je nepresušni izvor inspiracije. Istina, sve više je plodno tle za krimi romane i trilere.
“Prvi čin” je roman kojim se otvara “Balkanska trilogija”. Hronika jedne opšte propasti u koju smo, nažalost svi – manje više svjesno – pristali da uskočimo prije gotovo tri decenije.

-Za prošlu godinu (2020) bilo je najavljeno da će izaći sledeći roman “Treća komanda”. Šta se sa tim desilo?

Istina, drugi deo trilogije, već napisan roman “Treća komanda” trebalo je da izađe prošle godine, ali je cela priča obustavljena iz dva razloga: prvi je, naravno, pandemija korona-virusa u kojij nike bilo moguće promovisati ono što objavite. Drugi, čak važniji razlog je što se treći deo trilogije, koji je nosio radni naslov “Pata laž”, nametnuo kao logičan nastavak “Prvog čina”, ali ovaj put sa neznatno izmenjenim sadržajem i novim naslovom: “Tabloid (insajderska priča)”. Ovaj roman će izaći u narednih mesec dana.
Jedva čekamo da ga čitamo. A kada smo već kod korone

-Kako provodite vreme?

Pišući. Spremio sam do najsitnijih detalja zbirku priča “Alfabet ljubavi i smrti”, koja će, nadam se, biti moje najveće delo, koje će jednog dana doživeti proboj u svet. Možda zvuči prepotentno, ali posle 34 godine provedene u kreativnom i novinarskom pisanju i -što je još važnije – uređivanju, mislim da sam u stanju da proscenium šta će biti hit na prostorima koji prevazilaze naše govorno područje.
Mi jedva čekamo da nova dela ugledaju svetlost dana, i za kraj pitamo Aleksandra

-Koji su mu planovi za budućnost?

Koliko god danas ljudi bili skeptični što se tiče bilo kakvog planiranja, ja sam uporan u tome da vidim svetlo na kraju tunela, baš kao i Duška Perić i ekipa koja je okupljena oko “Promotiva”. Kultura, kojoj se dajemo bez ostatka, zapravo je ono što može da nam ulepša dušu. Zato vašim čitaocima koji žive u Evropi (a i dalje, što da ne) savetujem da pišu i sarađuju sa vama, okupljenim oko “Promotiva”.
Što se mene lično tiče, planiram da se u narednom periodu malo odmorim od svog pisanja i ozbiljnije se posvetim uređivanju knjiga i rukopisa drugih autora. U naredne dve godine staviću tačku na deo mog “stvaralačkog opusa” koji se tiče poezije. “Opisi o nevremenu” biće poslednja zbirka pesama koju ću objaviti. Taj rukopis kreiram već dugi niz godina. Fokusiraću se na prouno pisanje i na rad sa drugim autorima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

%d bloggers like this: