Pisci koje volimo,  Pričamo sa

Pričamo sa Dejanom Grujićem

Mnogi od nas školovali su se za jedno, a život ih je odveo na drugu stranu. Njegove profesije nisu toliko različite, čak i prožimaju jedna drugu ali onda na sve to dođe i knjiga kao šlag na tortu dugogodišnjem radu. Sigurna sam da ga mnogi znaju i doživljavaju kao kućnog prijatelja jer nas njegov glas budu ujutru ali dovodimo ga sada da sa nama malo proćaska u Pričamo sa… Njegovo ime je Dejan Grujić – novinar, glumac i pisac.

-A ko je on zapravo?
Dejan Grujić je prvo tata Filipa i Ane, a onda suprug jedne predivne Ljiljane. Sve ostalo, jeste važno ali ne koliko i pobrojane titule, jer nekako sam oduvek porodicu stavljao na prvo mesto. Činilo mi se da svoju snagu i svoje kreativne kapacitete mogu da crpim samo iz jednog jakog, kompaktnog jezgra kao što je moja porodica koju sam formirao 1995. godine u Prištini. Tamo sam, sticajem srećnih okolnosti, studirao glumu u klasi profesora Vlade Jevtovića i u isto vreme radio kao novinar i voditelj na Radio Prištini. Takođe, bavio sam se pedagoškim radom, držeći časove glume i lepog govora u centru „Boro i Ramiz“ u Prištini mladima i deci. Kasnije sam se oprobao i u sinhronizacijama stranih programa za televiziju, na radiju snimao reklame i glumio u radio dramama, pisao, nastupao kao voditelj na brojnim događajima, počeo da pišem, objavio čak i jednu knjigu, radio sa glumcima amaterima u pozorištu „Češka beseda“ u Beogradu, i nešto sam verovatno zaboravio.

-Gde se Dejan više pronalazi: kao radio voditelj ili pisac?
Teško mi je da sebe nazovem piscem. Objavio sam zbirku prča, tačnije crtica koje su bile emitovane u jutarnjem programu Radio Beogada 202 „Ustanak“ pod nazivom „Život na Crticu“ u izdanju mlade beogradske kuće „Liberland“, i po mom sudu to nije dovoljno da sebe nazivam piscem ili književnikom; više, hroničarem jednog vremena koje ne smemo da zaboravimo. Voditeljstvo, da. Moj ceo život je u profesionalnom smislu protekao u živom programu, imam verovatno za preko 30 godina pred mikrofonom dovoljno argumenata da sebe predstavim kao iskusnog i uspešnog voditelja na radiju.

-A šta je lakše biti: voditelj ili pisac?
Voditeljski posao zahteva elokventnost. To je dobro poznato svim mojim kolegama i sa radija i sa televizije. Neophodno je da pročitate mnogo knjiga, udžbenika, istraživanja, osvrta, analiza… Treba da radite na artikulaciji, imate urođen talenat i prijatnu boju glasa (to ipak ne zavisi samo od vas, nešto mora i Bog da dodeli) i sa svim tim kvalitetima nikada niste niti možete da budete sasvim dobri. Valja težiti idealu, ali do njega je teško stići. Čuvene legende radio izraza kao što su Miladin Manojlović, Sveta Vuković, Draga Jonaš, Ratko Nikić, Luka Mijatović, nikada niste mogli da čujete da za sebe kažu da su najbolji. Uvek su sebe terali na dostizanje viših profesionalnih ciljeva. Tako i ja. Skromno delam, mnogo učim i danas, i to verovatno nikada neću prestati da radim. Pisanje proističe iz govora, a pošto sam ja decenijama bio okružen informacijama, učestvovao kao svedok u mnogim dešavanjima, verovatno je da sam to sve što sam akumulirao morao jednom da iznesem na papir. Zahvaljujući tome, mogu da se hvalim da imam svoju knjigu, ali imam i emisiju i svoj voljeni Radio Beograd kojeg se nisam odrekao niti ću. Odgovor na Vaše pitanje, svakako je da ne znam, a i da znam mislio bih da grešim u proceni.
“Život na crticu” se pisao inspirisan trenutnim događajima godinama. A onda je knjiga ugledala svetlost dana baš za vreme pandemije Covid-19.

-Kako ste došli na tu ideju obzirom da nije bilo moguće najbolje ispromovisati knjigu?
Tekstovi objavljeni u knjizi su radio kolumne iz čuvenog „Ustanka 202“ koji uređujem i vodim dugi niz godina. Dača Kocjan, naš ugledni književnik, satiričar, novinar i moj nekadašnji glavni urednik došao je na ideju da pišem i objavljujem svakog jutra po jednu crticu u kojoj bih pisao utiske o dešavanjima oko nas. Ta crtica bila bi motiv slušaocima da se javljaju i komentarišu je. Mislili smo da se to neće baš „primiti“ međutim, Crtica 202 je izdržala punih osam godina. Posle toga, Karlo Astrahan, urednik u „Liberlandu“ me je počeo da ubeđuje da crtice treba da objavimo u knjizi, a pošto ih je bilo skoro više od dve hiljade, odabrali smo nekih sto pedeset, za „Život na Crticu“, i odlučili da u godinama pred nama štampamo ediciju od nekoliko knjiga koje bi svedočile o vremenu koje smo (pre)živeli od 2010. do 2018. godine. Veliku podršku mi je pružio i ceo menadžment Radio Beograda pružajući mi sve resurse kuće u cilju promocije a nije mala stvar bila ni odluka mr muzike Milovana Filipovića, kompozitora da se prihvati pisanja recenzije za moju prvu knjigu. Nisam planirao sam ali već pomenuti Astrahan Karlo je kao veliki mag kulture ostvario svoj naum da knjigu objavi u svojoj izdavačkoj kući, a prvi tiraž knjige bude prodat za dva i po meseca. Takođe, Croatia records, njihov direktor Želimir Babogredac i šefica predstavništva „Jugoton“ u Nušićevoj, Natalija Cajić, pružili su mi podršku tako što su „Život na Crticu“ prihvatili kao svoje čedo i omogućili čitaocima da dođe do njih. I danas se u Nušićevoj 26 u Beogradu može pronaći po koji primerak „Života na Crticu“.

-Da li razmišljate o nastavku knjige?
Da, biće novih crtica, to je sigurno. Ali, opet ta korona. Čekamo da se malo smiri, da padnu mere, da možemo među ljude. Promocije čekaju. Imam već zakazana gostovanja u Švajcarskoj, Nemačkoj, i blizu sam dogovora sa ljudima kulutre u Crnoj Gori, i Republici Srpskoj, ali sve stoji. Stoje i štamparske mašine koje čekaju na naš mig da izbace drugo izdanje knjige „Život na Crticu“. Čeka se i odluka o tome da li će biti Sajma knjiga. Sve se nešto čeka. A druga knjiga je već spremna i verovatno će se zvati „Drugi život na Crticu.
I mi čekamo – i promociju prve knjige koja čeka štampanje drugog tiraža, čekamo i “Drugi život na crticu”… Možda naše čekanje više zavisi od Korone ali mi smo strpljivi.
-Vaši planovi za budućnost?
Ne planiram, zato što se uvek nešto pokvari i ne bude kako ja želim. Voleo bih recimo, da mogu da pišem negde na miru, bez stresa i nervoze, da živim lagano a ne ovako urnebesno žurno i obilazim sva ona mesta gde ljudi žele da me sretnu. Privatno, želim dobro zdravlje svojoj porodici i prijateljima, a sebi – možda malo više vremena za slušanje ploča koje i dalje najviše volim od svih nosača zvuka.
Naša želja je da svi imaju više vremena da se posvete čitanju knjige “Život na crticu” koja će svakog čitaoca naterati da se dobro zamisli o realnosti života i svih onih pojava koje nas okružuju.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *