Pisci

Pričamo sa…

Kada se neko istinski bavi nekom temom i uspe da je ogoli do srži, svakako zaslužuje da se nađe među prvima u našoj rubrici. Njegovo ime je Vladan Arsić i rođen je u Beogradu, ali ko je zapravo on? 

-Na jednom profilu stoji da sam svedok vremena, tragač, avanturista i hroničar, pripovedač, nemi sabesednik i verni slušalac. Ipak, najradije bih dodao da sam i dalje radoznalo dete zatočeno u telu poodraslog, da ne kažem zrelog, mestimice gnjilog čoveka.

Pisao je za poznate redakcije: Press, Ilustrovana politika, Politikin zabavnik, Nacionalna revija Srbije, revija SAT Plus… Bavio se dokumantarnim filmovima, a angažovan je i na poljima humanitarnog rada i edukacije kao saradnik i predavač u Fondaciji “Tijana Jurić”.

Koja je razlika između novinara i pisca?

Da najpre krenem od sličnosti: obe profesije koriste isti alat i neretko se prožimaju i dopunjuju. Razlike se najviše ogledaju u vremenu i prostoru. Novinari, po pravilu, nemaju dovoljno ni jednog ni drugog.

Šta je lakše biti- novinar ili pisac?

Novinarstvo je igra na petercu, morate brzo tragati, brzo misliti, brzo pisati… I naposletku sve to brzo zaboraviti, jer vas već sledećeg jutra čeka neka druga i drugačija tema. Književno stvaralaštvo je sporiji i dalekometniji proces, podrazumeva višemesečno sastavljanje slagalice i duži vek trajanja sopstvenog dela. Međutim, odgovor na pitanje šta je lakše više zavisi od čoveka nego od profesije: ako ste profesionalac, ako ste odgovorni i savesni, ništa vam neće biti lako.

Mračne teme kojima je “stao na crtu” bile su o narkomaniji (,,Lopatanje đavola”), trgovini ženama (,,Izgubljene u magli”), pedofiliji (,,Armagedon”), a onda mu se fokus pomerio na istorijske događaje i ličnosti. To su romani “Brodolom”, “Noć arhangela” i “Kad zvona zaneme” koje piše istančanim stilom uz lakoću novinarskog izražavanja.

Kako je došlo do te promene?Da nije bilo mračnih, životnih tema, verovatno se nikada ne bih ni bavio književnošću kao pretežnom delatnošću. S druge strane, da sam mogao da biram, bavio bih se isključivo istorijskim romanima. Istorija je moja strast, ljubav, večiti motiv traganja i istraživanja. Nažalost, ma koliko voleo i poštovao prošlost, živim u sadašnjosti, a ona je svima, u ma kojoj epohi da je neko živeo ili će tek živeti, vazda biti baš taj, najmračniji period. Ma koliko se saosećali i zgražavali nad mukama predaka, čak i nad onim najstrašnijijim poput nabijanja na kolac ili odrubljivanje glave, uvek ćete više strepeti pred iskušenjima potomaka kao što su narkomanija, sekte, kocka, alkohol i dalje, da ne nabrajam.

Kako birate teme za romane?

Isprva sam jurio teme koje zavređuju da se pretoče u roman, a danas one sustižu mene. Posle tridesetogodišnjeg novinarskog staža moj arhivski bagaž se toliko pretovario, da je samo pitanje mog biološkog trajanja koliko će se toga još urečiti i ukoričiti.

Koja vam je tema bila najteža za istraživanje?

Najteže i nesumnjivo najdugotrajnije istraživanje odnosilo se na roman Osinje gnezdo i traganjem za moštima Svetog Save. Trebalo je obuhvatiti golem vremenski period, putovati daleko i kopati duboko. Problem je bio i kako konstrukcijski uokviriti delo koje ima pregršt likova i nijednog glavnog junaka, sem ako to nisu bile same mošti. Uprkos ogromnom zanimanju i polugodišnjom pomamom za ovim romanom, došlo je do čudnog zatišja iako sam uveren da će se o ovoj temi, u doglednoj budućnosti, tek raspravljati. I jedna zanimljivost: knjiga se završava fikcijom, obećanjem čuvara tajne moštiju da će o svemu obavestati javnost do 25. marta 1999. godine, znajući da će se usled NATO bombardovanja na sve brzo zaboraviti; stvarnost je još čudnovatija: nakon izlaska knjige iz štampe, pod pritiskom javnosti, dvojica vladika SPC-a obećavaju blagoslov da se izvrši uporedna DNK analiza moštiju Svete Anastasije (majke Svetog Save) sa moštima Svetog Grigorija Kumaničkog i Svetog Arsenija Sremca koje su, po mom uverenju, bespovratno uništene. I šta se dogodilo?! Počinje epidemija korone i ponovo se na sve zaboravlja. Slučajnost?! Ne znam, možda…

I jeste korona mnogima pokvarila planove, pomerila za bolje dane mada najbitnije je da ih ima. Zato smo mi pitali:

Imate li u planu novi roman i koju temu će obrađivati?

Četiri godine pre Hirošime, Srbiju je zadesila eksplozija jačine atomske bombe. Potres se osetio u Beogradu, Vršcu i većem delu Šumadije, a Smederevo je razoreno do temelja. Tragedija epskih razmera brzo je zaboravljena. Pod tonama otkinutog železa i raznetih leševa, zatrpana je i istina. Uzrok nesreće nikada nije utvrđen, broj stradalih se vremenom smanjivao, a sam događaj prećutan je u istorijskim udžbenicima. To je siže novog romana za koji očekujem da će izaći iz štampe početkom narednog proleća.

Naša preporuka je da romane Vlade Arsića čitate od ranih večernjih sati, jer neverovatne priče zaintrigiraju čitaoca i ne dozvoljavaju pauze i romani se čitaju u jednom dahu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *